КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКО НАСЛЕЂЕ

 

СТАРИ ДВОРАЦ

Историја највећег и најлепшег здања у Чоки почиње у лето 1781. године у Бечу, на првој јавној Лицитацији Коморских добара. Тада су Чоку, као пустару са околином купили браћа Марцибањи – Леринц, Имре и Иштван за 95.500 форинти.

Они су пореклом били Пољаци, из жупаније Тренчин. Њихов далеки предак по имену Мартин се обогатио трговином, па су га Срби у Банату звали Мартин-Бан, по угледу на турске спахије, који су дуго поседовали Банат. Кованица "Мартин-Бан" брзо се претворила у Марцибањи, што су његови потомци прихватили као презиме.

Градња дворца је започета половином XИX века. Најпре је ово здање било замишљено као класицистичко обележје, строгих симетричних црта у њеној основи и фасади. Није се стигло ни до прве плоче, а Чока и дворац су добили нове власнике – богате индустријалце Барбер Агоштона и Клусемана, пиваре из Кебањија. Имање је у њиховом поседу остало веома кратко, те су га продали Карољу Швабу, који је градњу дворца коначно завршио осамдесетих година XИX века. Крајем деведесетих, Чоку купују последњи власници – браћа Ледерер, Артур и Карољ.

Ледерери нису учествовали у градњи дворца, али су га обогатили веома лепим стилским намештајем, уметничким сликама и скулптурама, а посебну пажњу су посветили уређењу парка око здања. Постоје индиције да су се у дворцу до 1945. године могле видети слике Монеа, Сезана, Ван Дајка, Дирера, Реноара, Уроша Предића, Паје Јовановића и Надежде Петровић, затим скулптуре Родена и Ивана Мештровића, као и намештај у позном бидремајер стилу грађанске варијанте, веома популарне у то доба међу војвођанским племством.

Зграда је једноспратна, у основи је симетричног распореда основних маса, подужно оријентисана са главним улазом на предњој фасади (окренутој према Потиској улици). Предња фасада је разчлањена вертикалним пробојима, којих укупно има три и називају се ризалити. Постоје два једнака бочна и највећи, централни ризалит. Централни ризалит се завршава аркадним фризом и фронтисписом. На њему доминира тераса на спратној висини, са оградом од кованог гвожђа и три прозора. На терасу се излази из посебне и највеће, централне просторије дворца, која је служила као сала за посебне прилике, светковине или балове. Осовине прозорских отвора се поклапају у приземљу и на спрату, с том разликом што прозори у приземљу имају раван завршетак на врху а на спрату полукружан. Уоквирује их профилисана шпалетна. Прозори су, у зависности од зидних маса, равномерно распоређени а има их укупно 26 на главној фасади.

Фасада окренута парку је разуђенија. Централни ризалит је овога пута мањи (једновисински) а завршава се простим аркадним фризом. У угловима између ризалита и равних зидних маса су полигонални испусти са полукупастим кровићима. Са леве стране ризалита је улаз у подрум, некада у облику обичног трапа, који је данас уређен посебним улазом. Некада је то био део резервисан за послугу и кухињу. Био је повезан посебним минилифтовима са приземљем и спратом, у којима је смештана пре свега храна, ради лакше комуникације послуге са газдама. Бочним фасадама су такође посветили огромну пажњу приликом градње. Оба бочна дела имају полигоналне испусте, који су саставни делови главних соба са једне и друге стране, и у њиховим удубљењима су и данас својеврсне полукружне гарнитуре за седење. Са десне стране дворца, налази се прелепа тераса, коју носе масивни украшени ступци, са оградом од кованог гвожђа. Испод терасе је такозвани колски улаз, испред кога су пристајале кочије, саонице или пак моторна возила, која су након тога одлазила на десну страну ка шталама и гаражи. Данас су то просторије Добровољног ватрогасног друштва.

Зграда дворца у Чоки доминира широким и простаним улицама ове северно-банатске варошице. Окружује га пространи, некада брижљиво негован парк. Парк је заједнно са дворцем до 1960. године био ограђен металном оградом и представљао је својеврстан "забрањени град" за све Чокане. Као што је претходно речено, ово здање је у основи класицистичко. Ипак, о обзиром на чињеницу да је променило три власника за време градње и да је сама изградња трајала готово пола века, назиру се поједини видови историцизма и еклектике. На седници Стручног савета Покрајинског завода за заштиту споменика културе од 24. септембра 1984. године, одлучено је да се стари дворац у Чоки стави под заштиту закона. Ова одлука се све мање поштује, па стога понос Чоке и околине изгледа више него јадно. Парк је обновљен за време садашње локалне администарације.

ЧОКАНСКИ МУЗЕЈ

На самом уласку у Чоку, на месту где је некада била обала реке Тисе, сеоско пристаниште и срце ове варошице у Храму Светог тројства, помало сакривен од очију јавности, налази се мали али изузетно вредан музеј, хроничар времена прошлог и чувар духовног блага, непроцењиве вредности за ову средину.

Чока је тренутно једино место у држави које има збирку духовних предмена у саставу једног сакралног објекта. Многи житељи ове варошице то не знају.

Музеј при Храму Светог Тројства Римокатоличке црквене општине у Чоки, основао је пре десетак године велечасни жупник чокански пок. Бот Иштван, Наддекан Банатског и Декан Севернобанатског Деканата. Ову својеврсну поставку сместио је у простор изнад Сакристије при западној припрати светог Храма, који се назива Ораторијум. Тај молитвени простор је током протекла два века имао неколико функција. Од саме изградње, па све до 1941. године, Ораторијум је био резервисан за ктиторе Храма и њихове породице (Марцибањи), односно за касније власнике Чоке и околине (Ледерери). Они су се на том месту молили за време свете мисе, потпуно одвојени од обичног света на топлом и сувом месту, где се могло и заложити, а од главног брода светог Храма делило их је само стакло. Од 1941. године до краја века, ова просторија је коришћена за извођење наставе католичке веронауке.

Музејску поставку чине сви предмети, свете утваре, сасуди и одежде, односно кипови, свете књиге, уметничке слике, литије (барјаци) пренешени из старог храма, порушеног педесетих година прошлог века заједно са селом Терјаном, у ком се и налази. До музеја се долази уским дрвеним степеницама, док са десне стрране у усекованим нишама у зиду тунела можемо видети већ понеку репродукцију старих мајстора или географску карту бискупије од пре сто година. Крај тунела означавају врата, која нас коначно уводе у једну велику и за њом и мању просторију, где у средишту налазимо витрину са Мисалом, Показницом (Монстранцом) и Калежом (Путир). Са десне стране налазе се свештеничке одежде, а за њима Распетије, кип Богородице и Литије из 1938. године са Међународног евхаристијског конгреса у Будимпешти. Пјета из Терјана, као и верницима посебно драг, Исус свезан за Крст након корбачовања, представљају кипове, који буде велику пажњу и опомињу свакога ко посети овај Музеј. Ипак, младим људима, који у све већем броју долазе на ово место, посебно завређује пажњу Свети Иван Непомук и прича везана за њега.

Црни кип овог свеца исповедне тајне, је представљен у лику свештеника, у рокети (химатиону), са биретумом на глави, крстом у једној руци, док другу руку, односно кажипрст прислања на усне[2].

--------------

[2] Живео је у XIV веку, а световним именом звао се Јан Волфин. Као дете је био смртно болестан, а оздравио је након молитви својих родитеља, који су га посветили Богу после његовог оздрављења. На двору краља Вацлава Четвртог радио је као саветник и заступник сиромашних. Код њега се исповедала краљица, коју је саветовао да стрпљиво подноси тешки карактер свог супруга. Краљ је желео да зна шта краљица говори за време исповеди, но св. Иван Непомук је упорно одбијао да му то каже, јер је као свештеник ову свету тајну морао сачувати. Затворен је у тамницу и након тешког мучења убијен 20. маја 1393. године. Тело су му запалили, завезали за точак и бацили с моста у реку Молдаву Те ноћи седам звезда је пало изнад тога места. Тело је избило на површину воде, а око њега је пламтала светлост, налик ан кандила. Сахрањен је тајно и далеко од очију јавности. С краја XВИ века, његово тело је ексхумирано, наново сахрањено, а од моштију је остао само језик. Папа Иноцент Тринаести прогласио га је светим 19. марта 1721. године. Његова слика у уметности је симбољ сакрамента свете исповести.