Чока

Чока је старо насеље. То потврђују остаци материјалне културе који датирају из времена пре нове ере. Из тог времена у непосредној околини Чоке постоји неколико локалитета од којих је најпознатији »Кремењак«. Како се археолошки материјал из »Кремењака« одликује одређеним специфичностима, у археологији је уведен појам »Чоканска култура«.

ServiceImgСтари назив места је Чака, који је по Боровском (др. Боровски Шандор члан Мађарске краљевске академије наука и секретар Мађарског историјског друштва) лично име и тек касније је претворено у Чока. Место је регистровано као дедовина племена Чанад. У писаним документима први пут се спомиње 1247. године, припадала је палатину Понграцз, сину Келеменеш бана, а добили су је од краља 1256. године. Чоку заједно са рибњацима наследили су потомци Келеменеш. Још 1280. године била је у поседу Тамаша сина палатина Понграцза када су је кунски разбојници спалили, после чега је годинама била пуста.

Краљ Роберт, је на почетку свог владања, Чоку одузео од племена Чанад и тек 1321. године поново вратио, посредовањем чанадског "препост"-а (бискупа). Приликом сеобе 1337. године део имања који лежи према ливади припао је породици Телекди а део према Тиси припао је породици Макофалви. Ове две породице су у том времену Чоку поново насељавали. 1469. године, бележени су као власници удова Деака Шевењхази Алберта, удова Телекди Леринца и Серењи Орос Ласло. 22. маја 1508. године издејствовао је за себе Телекди Иштван за овај посед ново даровно писмо.

Још прве половине XВИ. века Чока се убраја у већа насеља па је чак и Олах Миклош у свом делу написаном 1536. године сматрао нужним да је спомене. Одмах по паду Темишвара започело је пропадање и овог насеља, властела и кметови беже а на њихова места насељава се неколико српских пастира. По турском запису 1557-1558 нађено је свега 13 житеља. 1561. године је палатин (државни ишпан) Надасди Иштван одузео Чоку од Телекди Михаља који је отказао послушност и поклонио је Карачоњи Ласлу, док је последњи потомак породице Мако свој део поседа оставио својом опоруком из 1563. године, својој сестри Илони и сину Цоколи Ђерђу. 1564. године краљевски порески пописивач је забележио овде 5.5 порте (поседа) али по паду Ђуле припада турцима и скоро сасвим пропада, тако да су 1580. године овде живела свега 4 српска пастира. После пораза турака код Сенте на место старог насеља дошло је још 36 српских пастира. 1753. године Чока је означена као српско насеље и имала је 192 дома. Приликом свог пропутовања јужног дела Угарске 1768. године дошао је цар Јосиф ИИ. из Кикинде у Чоку а одавде је отишао да обиђе поприште битке код Сенте. 1773. године основана је српска школа и подигнута православна црква. 1779. године Чока је прикључена Торонталској жупанији.

Када је у Бечу решена продаја државних добара, Чоку је на јавној дражби 1782. године купио Марцибањи Леринц који је овамо одмах довео мађаре – раднике. 1785. године основана је римокатоличка капеланије под управом темишварског бискупа, а 1808. године претворена је у плебанију. 1797. године Чока је издејствовала себи назив варошица са тржишним привилегијама. 1800. године дошло је из преко Дунавских крајева више мађарских породица, а 1806. године словачких. Чока је добила право на одржавање годишњих вашара 19.09.1801. године.

Римокатоличка црква је подигнута издашном помоћи породице Марцибањи у периоду од 1803-1809. године. Марцибањи Леринц снабдео је цркву са пуно скупоцених црквених слика које је накуповао приликом затварања католичких манастира у време владавине Јосифа ИИ. Нажалост већи део од ових слика 1849. године је упропашћен.

Године 1830., 1836. и 1849. пустошила је колера и страдало је 141 особа.

Последњи властелин Чоке био је Марцибањи Леринц, који је започео зидање каштиља, након његовог самоубиства имање је 1868. године прешло у руке Барбер Агоштона и Класеманн пиварима из Кобање. Затим је имање постало власништво Шваб Кароља који је довршио зидање »Каштиља«. Последњи власници овог велепоседа били су Карољ и Артур Ледерер који су уједно били патронати католичке цркве. За време старе Југославије Чока је била претежно пољопривредни крај и имала је привреду у зачетку.

За време окупације Ледерерово имање је преузето од стране немаца и уврштено је у конзорцијум »Херманн Геринг Wерке«. 1944. године ове крајеве од окупатора ослобађају партизанске јединице и делови ИИИ. Украјинског фронта Црвене армије. 04. августа борци Северобанатског партизанског одреда ослободили су логор политичких затвореника »Мацахумка« код Чоке. Од 1945. године па надаље Чока се нагло развија, формира се државно пољопривредно добро Чока од бившег имања Ледерера, Чока постаје седиште општине коме припадају насељена места Санад, Остојићево, Падеј, Јазово, Црна Бара, Врбица и Банатски Моноштор.

Број становника је у сталном порасту. Број просветних и културних установа расте, привреда односно пољопривреда и индустрија се веома брзо развијају. Чока постаје важан економски, политички и културни центар Северног Баната. Развој Чоке је ишао узлазном линијом све до почетка последње деценије 20. века када због ситуације настале у земљи почиње стагнирање и пропадање привреде а са њом и друштвено-економског живота становника.

Културни живот Чоке своди се на културни аматеризам започет у другој половини XИX. века формирањем КД »Четрдесетосми круг« које је деловало до 1918 године. Данас у Чоки постоје Културно друштво »Мора Ференц« чији чланови негују мађарски, и КУД »Свети Сава« који негује српски фолклор. Поред ових друштава у Чоки делује Камерна сцена »Талија« и APD »Orpheus theatar« Чока. Честе су изложбе радова ликовних уметника који стварају у Чоки као и јавне приредбе чији су организатори наведена друштва. У Чоки делује и матична библиотека са завидним фондом књига.

Од свих спортских клубова и друштава једино је Стонотениски клуб »Чока« успео да сачува реноме и углед врхунског спортског клуба у земљи. Поред њега у Чоки делују Фудбалски клуб »Чока«, Шаховски клуб »Пролетер«, Спортски клуб за боди билдинг и рекреацију и Карате клуб. Постоје и секције бившег кошаркашког клуба и рукометног клуба. Од удружења грађана најбројнији је удружење спортских риболоваца »Златица«, месна организација Црвеног крста и Еколошко удружење »Чока«.

Знаменитости Чоке свакако су »Каштиљ« са парком који је сврстан у значајне споменике културе и стављен под заштиту. Чувени чокански вински подрум јединствен у земљи капацитета 10.000 вагона вина где се климатски услови и влажност ваздуха регулишу на природан начин (песком) без примене савремене технологије, што винима даје посебан квалитет.

Чокански атар је познат као богато ловиште разне дивљачи и као резерват највеће европске птице – дропље. Близина реке Тисе, Златице и велики број језера у мртвајама насталим пресецањем меандара која су незагађена и богата рибом представљају прави рај за риболовце.

 

ДЕМОГРАФИЈА

У насељу Чока живи 4720 становника. Просечна старост становништва износи 40.4 година (38.6 код мушкараца и 42.1 код жена). У насељу има 1802 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2.61.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.